Obiteljski centar Varaždinske biskupije

Tata pod krevetom

          
         
Kad sam bila mala, za mene je tata bio svjetiljka u hladnjaku. Svaka kuća je imala po jednoga, ali nitko nije znao što zapravo rade jedan ili drugi nakon što se zatvore vrata. Moj tata je svako jutro odlazio od kuće, a svake večeri, kad bi se vraćao, činilo se da je sretan što nas ponovno vidi. Kad nitko drugi nije mogao otvoriti konzervu s kiselim krastavcima, on ju je otvorio. Jedino on se nije plašio sam otići u podrum. Kad bi se porezao dok se brijao, nitko mu nije trebao davati pusu i nitko se zbog toga nije uznemiravao.
Kad je padala kiša, on je išao po auto i dovozio ga pred ulaz. Kad je netko bio bolestan, on je išao po lijekove. On je postavljao mišolovke, podrezivao ruže pred ulaznim vratima, tako da se moglo pristupiti bez opasnosti i straha od trnja. Kad su mi kupili novi bicikl, on je sa mnom prošao kilometre i kilometre dok nisam naučila voziti. Plašila sam se svih drugih očeva, ali njega se nisam nikad plašila. Jednog dana sam mu pripremila čaj. Bila je samo zašećerena voda, ali on ju je popio govoreći da je jako dobar.

Svaki put kad sam se igrala lutkama, lutka mama je imala puno posla. Za lutka tatu nisam znala što bih mu dala da radi, pa bih načinila da kaže: "A sada idem na posao", i bacila bih ga pod krevet.

Jednog jutra kada mi je bilo devet godina moj tata nije ustao i otišao na posao. Otišao je u bolnicu i sutradan umro. Tada sam otišla u svoju sobu i potražila lutka tatu pod krevetom. Našla sam ga, obrisala s njega prašinu i stavila ga u svoj krevet.

Moj tata nije nikad ništa radio. Nisam mogla ni zamisliti da će me njegov odlazak toliko boljeti. Ni danas ne znam zašto.

B. Ferrero